svet.jpg svet3.jpg

ЖИВОТИЊЕ

dv2.jpg dz3.jpg dziv.jpg



Крзно је дебели, длакави омотач који покрива тело многих животиња. Састоји се из унутрашњег слоја веома танких, меканих длака (које задржавају слој ваздуха уз само тело животиње и тако спречавају губљење топлоте) и спољашњег слоја дебљих, грубљих и дужих длака које имају заштитну улогу. Длаке спречавају губљење топлоте из тела. Зато животиње у пролеће добијају тању длаку, док им је зими крзно гушће и дебље (када длаке опадају, да би израсле нове, кажемо да се животиња лиња). Врста и боја длака, као и шаре на крзну, дају животињама карактеристичан изглед, по коме их и ми препознајемо. Боја длаке (крзна) код неких животиња се стапа са бојама околине, што је вешт начин камуфлаже којим се оне штите од нападача. Боје крзна су важне и приликом привлачења партнера за размножавење.

Неке животињске длаке имају другачију, посебну улогу. Длаке на њушкама које називамо бркови, веома су осетљиве на додир и струјање ваздуха, па животиње с лакоћом опажају шта се око њих догађа и да ли треба да побегну (посебно су важни код животиња које су активне ноћу). Бодље код шумског јежа и бодљикавог прасета су у ствари оштре и промењене длаке, које се користе за одбрану.

За кретање неке животиње, попут змије, користе цело тело. Змије се крећу увијањем тела, а одгурују се ослањањем и на најмање неравнине тла (значи да су скоро беспомоћне на потпуно равним површинама). У танком и издуженом телу змије унутрашњи органи нису распоређени као код других животиња (нпр. оне имају само једно, прилично издужено плућно крило).

Месоједи су спретни ловци – имају добро развијено чуло вида, мириса и слуха, као и оштре канџе и зубе. Често показују велику „промућурност“ у надмудривању плена. Сваки месождер се храни са неколико врста животиња. Плен је обично мањи од ловца, али у случају када нападачи иду у чопору, плен може да буде и већи. Месоједи једу брзо, гутајући велике комаде меса. Месо је веома хранљиво, тако да месоједи не морају да једу по цео дан, као биљоједи. Постоје и лешинари који се хране угинулим животињама.



Месоједи – који се хране искључиво месом, као на пример мачке, лисице и фоке су уједно и спретни ловци, имају добро развијено чуло мириса, слуха, вида и показују висок степен промућурности која им је неопходна да би надмудрили плен. Сваки месождер се храни са само неколико врста животиња и њих може да улови. Плен је обично мањи од ловца, али у случају да напада чопор, плен може да буде и већи. Да би савладали и убили плен, месождери имају опасне канџе и оштре зубе, мада паук то ради сасвим другачије. Они убризгавају отров у плен и тиме га успављују или усмрћују. Месождери лове само онолико хране колико им је потребно за један оброк. Неки месождери убију плен и сакрију га за каснији оброк.



Змије су месождери. Плен прате попут дугог рачвастог језика којим палацају по земљи и ваздуху и испитују терен. Језиком запажају мирисне трагове које оставља плен који она тражи. Грабе плен и гутају га целог или се обмотавају око плена и даве га. Змија може да откачи доњу вилицу и на тај начин гута плен који је много већи од отвора њених уста. При томе горња и доња волица раде потпуно независно, кожа се растегне а ребра рашире како би плен био што лакше прогутан.



Домаће козе као и њихове рођаке дивокозе су биљоједи као и краве. Живе у крдима, здепасте су грађе и тело им је прекривено густим, оштрим крзном. Овакво крзно штити их од хладноће и ветрова који дувају на њиховим оголелим и врлетним стаништима. Папци коза имају тврде ивице и меканије доње делове. Ти мекани делови им служе као јастучићи који им омогућавају да се одрже на стрмим литицама и на леду планинских подручја. Оне могу имати рогове дужине до 2 метара. Оба пола користе рогове при одбрани, а мужјаци и у борби за женку. Нубијске дивље козе потпуно су способне да опстану на суровим местима, где има мало тога за јело. Када поједу приземне биљке оне крећу на дрвећа и жбуње. Довољно су спретне за верање по гранама како би се дочепале зеленог залогаја. У сушним деловима света козе су један од најчешћих узрока уништавања шума. Оне се хране листовима и младим гранчицама, али и са семењим и плодовима.



Сваштоједи – једу и месо и биљке као што су, на пример, свиња, медвед, мајмуни...

Младунци неких животиња изгледају другачије од својих родитеља. Такве су ларве, које током развоја пролазе кроз брзе и велике промене, све док не добију изглед одраслих јединки (овај процес назива се преображај или метаморфоза). Жаба се преображава из риболиког пуноглавца у четвороножну одраслу животињу каквом је знамо.

Зашто се каже глуп као ћурка? У време када се на глави ћурића формирају бобе(бобичасти израстак), дешава се да оне прекрију мале отворе на кљуну (ноздрве), који ћуркама омогућавају да дишу. Малене ћурке не знају да се спасу отварањем уста (како би могле да дишу), па се због ове „глупости“ угуше.

Корњачин оклоп је омотач чврст као кост, а са спољашње стране је обложен рожнатом материјом (од које су код људи сачињени нокти). Оклоп има заштитну функцију – када нема опасности, из оклопа вире корњачина глава, реп и ноге, а када треба да се заштити, корњача може и цела да се у њега увуче. Неке корњаче имају и поклопац којим затварају свој оклоп. Доњи део оклопа је срастао са корњачиним телом, па се она тешко и споро креће. Корњаче немају зубе, већ рожнате вилице оштрих ивица, којима секу и чупају храну. Копнене корњаче се углавном хране биљкама, а барске корњаче месом малих животиња, али и морском травом и алгама.



Змије нису љигава створења (како се некада мисли), већ имају суву кожу прекривену крљуштима. С времена на време мењају своју кошуљицу, одбацујући је у целини (па се она може наћи у природи). Змије су месоједи. Дугачким, рачвастим језиком палацају по земљи и ваздуху, „испитујући терен“. Тако запажају мирисне трагове које оставља њихов плен. Када га спазе, грабе га и гутају целог, или се обмотавају око њега и даве га. Змија може да откачи доњу вилицу и тако прогута плен који је много већи од отвора њених уста. При томе јој се кожа растегне, а ребра рашире, како би што лакше прогутала плен.
Сисари:

Иако већина женки рађа младунце, постоји неколико врста сисара чије женке полажу јаја (видети о кљунару у рубрици За оне који желе да знају више). Сисари су топлокрвне животиње, па могу да опстану и у веома хладним пределима. Постоји око 5500 врста сисара. Од животиња које живе у нашим крајевима, сисари су нпр. пух, водена волухарица, зец, јеж, дивља мачка, видра, куна белица, дивља свиња, срна. . .
Делфини су сисари који имју витко издужено тело и захваљујући таквом облику могу да достигну брзину од 55 километара на час. На леђима закривљено пераје им омогућава за одржавање равнотеже. Пераје кита убице је велико два метара, а то само показује колико је он сигуран. Делфини имају издужену њушку у којој се налазе више од 200 издужених тачкастих зуба погодних за лов.
http://www. youtube. com/watch?v=8YebRrhSUP0


Птице:
Постоји око 10 000 врста птица. Оне живе у свим крајевима света, па и у џунгли, пустињи, чак и у леденим пределима Земље. У нашим крајевима такође живи много врста птица. Неке од њих су познатије, као нпр. гак, бела и црвена чапља, рода, риђоглава патка, патка њорка, орао белорепан, орао кликташ, јастерб, ластавичар, детлић, грлица, кукавица, сеница, итд. Неке су мање познате, као нпр. кукувија, утина – мала ушара, степски сокс, кашичар, мали гњурац, мали вранац, водени бик, еја мочварица, осичар, пчеларица, зелена жуна, вијоглава, црна црвенорепка, црвцић, трстењак. . . Највећу групу птица чине птице певачице. Оне живе углавном на копну, а мањи број око слатких вода.
http://www. youtube. com/watch?v=V89 – wTa6qcY&feature=related
http://www. youtube. com/watch?v=SQPHa9dXuqg&feature=related

Рибе:
У нашим крајевима живе, нпр. шаран, штука, сом, црвенперка, лињак, црноока деверика, гавчица, караш, чиков...
http://www. youtube. com/watch?v=OkXhC7yzISI
http://www. youtube. com/watch?v=wbNeIn3vVKM&feature=channel
http://www. youtube. com/watch?v=v9U9BB20iYg&feature=related

Водоземци:
Водозомци су хладнокрвне животиње мекане, влажне коже. Раћају се из јаја и на свет долазе у облику пуноглавца. Пролазе кроз низ промена до изгледа одрасле јединке. Знате ли још неке животиње које припадају групи водоземаца? То су: зелена жаба, велика крастача, зелена крастача, гаталинка, шумска жаба, грчка жаба, шарени даждевњак, подунавски мрмољак, мали мрмољак црвентрби мукач, обична чешњарка...

Младунци неких животиња изгледају потпуно другачије од својих родитеља. Такви младунци се називају ларве и током развоја пролазе кроз брзе и велике промене све док се не преобразе у одраске јединке. Овај преображај назива се метаморфоза. Жаба је животиња која пролази кроз метаморфозу мењајући се из риболиког пуноглавца у четвороножну одраслу животињу. Јастози пролазе кроз осам облика да би на крају постигли облик одрасле животиње.
http://www. youtube. com/watch?v=4wwo7_kjBHI&feature=related
http://www. youtube. com/watch?v=OMA14rEU1bI&feature=related
http://www. youtube. com/watch?v=NoPh – COzwqQ&feature=related
Гмизавци:
Излагање сунцу омогућава им да задрже топлоту у телу, онда када је нема довољно. Већина гмизаваца живот проводи на копну (углавном у топлијим крајевима), мада су неки, попут крокодила, најчешће у води. Младунци, који се излежу из јаја, личе на своје родитеље. У гмизавце спадају: барска корњача, зелембаћ, ливадски гуштер, зидни гуштер, слепић, степски смук, смук, рибарица, белоушка, смукуља, шарка. . .
http://www. youtube. com/watch?v=N287QbMelcA&feature=related
http://www. youtube. com/watch?v=l0o – dhiGIdE&feature=related
http://www. youtube. com/watch?v=q8ynBv3PF88
http://www. youtube. com/watch?v=yLtashACLDA

Инсекти:

Најбројнија врста животиња су инсекти. Постоји огроман број веома различитих инсеката. Тело већине инсеката је састављено из три дела: главе (на којој се налазе уста, очи и антене или пипци), груди (на којима се налазе три пара ногу и два пара крила) и трбуха (у коме се налазе срце, црева и други органи). Које инсекте познајете? Неки од многобројних инсеката су: јеленак, стрижибуба, трчуљак, свитац, мали преливац, дневни пауновац, шафрановац, ластин репак, вилин коњиц. . .
http://www. youtube. com/watch?v=ADFJyiNoegI

Мрави су инсекти који живе у групама или колонијама са гнездима испод земље. У њима има и по 100 000 и више мрава који имају једну исту мајку. Немају крила, јер им она могу сметати у заклоњеним гнездима. Када мрави добију крила онда значи да да су им развијени полни органи и да се могу парити што и чине у лету. После парења мужјаци угину, а женке праве нова гнезда у која полажу јаја. Крила им отпадају. Када се излегу први радници они сакупљају храну за себе, своје млађе сестре и краљицу – мајку. Неки од млађих радника постају војници. Ове јединке су крупније од својих сестара и штите гнездо уједањем или прскањем киселине по уљезима.
http://www. youtube. com/watch?v=A042J0IDQK4

Домаће и дивље животиње: Домаће животиње су настале припитомљавањем неког њиховог „дивљег претка“. И данас већина њих међу дивљим животињама има „своје рођаке“. Пас је настао припитомљавањем вука, пошто су људи открили да им они могу помоћи у лову. Прво су припитомљаване животиње које пасу и које живе у крдима (као што су козе, овце, краве и коњи), јер је њих било лако хранити. Гајене су због исхране, вуче и обраде земљишта. Дивље патке и гуске се не убрајају у живину. Како човек помаже дивљим животињама? Дивље животиње могу да се припитоме, али су веома непредвидивог понашања. Нервозне су и прихватају само човека који се брине о њима. Не могу лако да се размножавају у заточеништву.
http://www. youtube. com/watch?v=chBUJWtTHtM
http://www. youtube. com/watch?v=ded5o4GorHQ
http://www. youtube. com/watch?v=EzdKfjkcxuU&feature=related

Дивље овце живе у планинским областима. Добро се сналазе на стеновитим пределима али нису толико спретне као дивље козе. Имају рогове који су пљоснати и спирално увијени. опрезне су и упорне животиње чије је тело прекривено густим руном, које током зиме расте. Никада им није хладно и никада нису мокре упркос честим планинским кишама. Лети им руно опада. Када се ојагњи дивља овца напушта стадо и тражи склониште за њу и јагње, јер му прети опасност да га орлови уграбе.

Животиње имају различите облике. Морске сасе или морске звезде немају ни главени ни репни део, јер са свих страна изгледају исто. Оне могу са свих страна да ухвате плен из било ког правца.

Живином називамо једним именом патке, гуске, ћурке, и кокошке. Гнезде се и гаје у домаћинствима. Припитомљавају се. Утиче се на њихове услове размножавањеа. Бирају се птице са посебним особинама ко што су носивост јаја, дебељушкасто тело, укусно месо, за гнежђење. Дивље патке и гуске које људи лове се не убрајају у живину.
http://www. youtube. com/watch?v=2elQI3KXZmw&feature=related
http://www. youtube. com/watch?v=EdZIfL9rdM4&NR=1
http://www. wild – serbia. com/obedska – bara. html
Ноћне животиње дан проводе у спавању. Буде се обично предвече и живахне су ноћу. Неке од њих имају слабо развијено чуло вида које је прилагоћено малој количини светлости. Сове имају крупне очи и спремне су да ухвате и најмањи трачак светлости. Оне једнако добро виде и дању и ноћу. Ноћне животиње су једнобојне, тамних боја, без шара. Најпре ћемо да разликујемо дневне и ноћне лептире. Чуло њуха им је зато врло развијено, јер ноћне животиње остављају за собом посебан мирис помоћу којег се после сналазе да се врате. Неке ноћне животиње имају бркове као чуло додира које им омогућава да се у мараку одлично сналазе. Ноћу је много лакше сакрити се од непријатеља, али исто тако се ноћу врло лако може открити плен. Лептири на крилима поседују сићушне љуспе. Те љуспе су јарких боја код дневних лептирова који су активни преко дана, а код ноћни лептири су активни ноћу и њихове љуспе су тамнијих боја. Они током дана мирују на разним местима, стапајући се са околином тако да уопште нису уочљиви. Они се хране такође нектаром, али проналазе светло обојене цветове који су изузетно јаког мириса: јасмин, дуван, орхидеја... Имају изузетно изражено чуло мириса тако да осећају женке на 18 километара, а да при том занемаре друге мирисе.

Кућни љубимци су животиње које се држе у стану или кући из задовољства. Најважније је да сигурно желимо да имамо кућног љубимца, јер се дешава да се за њих врло брзо изгуби интересовање. Сваке године удружење за спашавање животиња одузме 500. 000 нежељених кућних љубимаца. Сви љубимци захтевају пажњу током читавог свог живота без обзира на то да ли је власник болестан или је на одмору или има нешто важније да уради. За сваког љубимца је потребан адекватан простор, па према томе се треба одлучивати за врсту љубимца. Наравно, важно је да имамо и материјалне могућности да купујемо храну и друге потрепштине за љубимце, као и за вакцинисање и лечење код ветеринара.

Кљунар је сисар који има тело обрасло густом, масном длаком, спљоштени реп, безуби кљун (широк као пачји, са носним отворима), канџе и пловне кожице између прстију. Живи поред мирних и спорих вода. Масна длака спречава да се његово тело накваси водом. Кљунар је одличан пливач. Храни се воденим животињама, као што су пужеви, шкољке, црви и ларве инсеката. Посебност овог сисара је у томе што женка носи јаја на којима лежи и загрева их топлотом свога тела. Младунце храни млеком (које луче жлезде на њеном трбуху). Животиња са кљуном која сиса. Необично, зар не?

Зоолошки вртови су места на којима се животиње чувају у великим ограђеним просторима и имитирају се услови живота који су им потребни и које су имали у крајевима из којих су донети. Овде њихов живот може дуже да траје него у дивљини ако се прилагоде и ако им пријају услови. У зоолошким вртовима се проучава живот животиња и брине се о томе да се оне могу размножавати у тим условима. Хране се одговарајућом храном. Зато је одржавање живота животиња у зоо – вртовима веома скупо и тешко. На пример, брига о слону кошта око 7000 евра, а о лаву 2100 евра.


zivotni_ciklus.jpg kako_biljka_raste.jpg

НАШЕ БИЉКЕ



zaj1.jpg zaj4.jpgzaj3.jpg

БИЉКЕ КАО ДЕО ЖИВЕ ПРИРОДЕ


Стабла и гране дрвећа имају кору – храпави слој од мртвог плутастог дрвета, који штити унутрашњост стабла од повреда, хладноће и велике топлоте. Испод се налази неколико унутрашњих слојева дрвета, од којих је најважнији скуп снопића који проводе воду и хранљиве материје од корена до лишћа (чак и на врху дрвета). Неке врсте стабла могу да се размножавају помоћу подземних стабала која се шире испод земље и из којих ће на одрећеним размацима нићи нова стабла. Тако на пример сва стабла бреста у живим оградама могу да израсту из једног дрвета

Листови су најчешће пљоснати и танки, распоређени дуж стабљике, јер такав положај омогућава да приме највише сунчеве светлости. Линије које видите на листовима (лисна нерватура) дају им чврстану и гипкост и снабдевају их потребном количином воде и хранљивих материја.

Листови су енергетска централа биљке. Они сами стварају храну користећи при том сунчеву енергију. Они су у већини случајева пљоснати и танки распоређени дуж стабљике, јер им тај положај омогућава да примају највише енергије од Сунца. Сваки лист је прожет лисном нерватуром која му даје чврстану, гибкост и снабдева га потребним количинама воде и хране.

Како листови стварају храну? Грађа листа је слична сендвичу јер се састоји од неколико слојева. Са доње стране листа се налази велики број отвора преко којих листови уносе гас који им је потребан за фотосинтезу и да би избациле кисеоник. Вишак воде из листа испарава такође из тих отвора. То омогућава корену да црпи воду из земљишта и снабдева изгубљену воду. Ако биљка нема довољно воде она ће се савити и почеће да се суши.

Цветови неких биљака изгледају као издужени висуљци. Цветови храста су жућкасто – зелене ресе, које се појављују почетком маја

Плодови широколисног дрвећа могу да буду бобице или орашице као код глога или ораха или суви перасти плодови као који се разносе ветром као код бреста и јавора. Плод храста – жир познатији је него цвет храста. Цветови храста се њишу у шућкасто – зеленим ресама које се појављују почетком маја пре него што дрво олиста. Ресе са мушким и женским цевтовима расту одвојено на истом дрвету. Мушке ресе производе облаке жутог полена. Женски цветови имају по три тамноцрвена жига на тучку, развијају се у класићима који расту из пупољка на крајевима изданка. После опрашивања које се врши помоћу ветра из сваког плодника израшће по један жир који има малу купу у кјој се налази семе храста.

Семе четинара налази се у шишаркама. Када сазри, ветар га „истресе“ из шишарке и разноси по околини.


stablo.jpgdrvo1.jpg CVET.jpg





vetar.jpg

Стварање хране у биљци назива се процес фотосинтезе, јер се одвија уз помоћ сунчеве светлости. Са доње стране листа, налази се велики број отвора преко којих биљка дише (гас угљен – диоксид потребан им је за стварање хране, а кроз те отворе испуштају кисеоник). И вишак воде из листа испарава кроз те мале отворе. Корен непрекидно црпи воду из земљишта, да би се вода надокнадила, јер би иначе биљка почела да се суши.

Већина биљака размножава се преко цветова. Делови за размножавање обично се налазе у средини цвета. Мушки делови цвета су прашници, који производе цветни прах – полен. Женски делови цвета имају тучкове – полен мора да пређе дуг пут од прашника једног до тучка другог цвета исте врсте, да би се развило семе, а из њега нова биљка. Неки цветови имају само мушке или само женске делове, а неки и једне и друге.

Неке врсте морских трава размножавају се тако што се један њихов део откине и развије у нову јединку. Морске траве се могу после олуја и невремена покупити и користити као ђубриво јер су богате минералима. Веровали или не морске траве су јестиве и веома су здрава храна. Користе се у производњи појединих врста хлеба.

Храст, буква, јасен спорије расту. Потребно им је до 150 година да би достигли своју највећу висжину од око 15 метара. Четинари расту брже. За 30 година достижу висину од 10 метара. Али је зато четинарско дрво мекше па се мање користи у грађевинарству.

Када дрво расте, стабло му се шири и постаје дебље. Сваке године дрво добије нову кору ка спољашњости стабла и нови „прстен“ унутрашњих слојева. Ако погледамо пањ обореног дрвета, на основу броја прстенова можемо да израчунамо старост дрвета. Листопадно дрвеће расте спорије него четинарско. На пример, храсту или букви потребно је до 150 година да би достигли висину од око 15 метара. Четинарско дрвеће за 30 година може достићи висину од око 10 метара.

Неке врсте биљака размножавају се помоћу подземних стабала. Она се шире под земљом и из њих (на одређеним размацима) ниче нова биљка. Тако, на пример, сва стабла бреста у живим оградама могу да израсту из једног дрвета. Неке врсте морских трава размножавају се тако што се један њихов део откине и развије у нову биљку. Морске траве се могу користити као ђубриво, јер су богате минералима. Веровали или не, оне су и јестиве, и веома здраве, а користе се и у производњи појединих врста хлеба.


„Па зар је и дрво живо“

Па зар је и дрво живо – пита оца синчић Иво.

Истина је, дрво живи – одовара отац Иви.

Видиш ону младу шљиву? Слична је на мога Иву.

ижљаста је, витка, танка, рад би расла к'о дивљака!

А сад слушај и запамти, јер то мора свако знати:

Што су уста у детета, то је корен код дрвета.

На корену, знаш већ и ти, има много танких нити.

Њима храну усисава, дрво, цвет и свака трава.

Док корену храну сише, дрвеће ти лишћем дише!

Што су плућа у детета, то је лишће код дрвета!

А да биљка не угине, треба светла и топлине.

Треба још и кише, влаге, то јој даје здравље, снаге.

И још нешто мораш знати: воћку треба неговати.

Чистит кору, круну резат и уз колац је привезат.

Ништит ваши наметнике, мучитеља сваке биљке.

Лечити јој треба ране, уклонити сухе гране.

Па да видиш што ће расти и све лепшим цветом цвасти!

А на јесен, мој Иване, биће воћа пуне гране.

Ветар разноси семе некух биљака. Плодови неких биљака имају бодље и помоћу њих се ''лепе''на крзно разних животиња, које их тако однесу далеко. Кад птица или нека друга животиња поједу плод биљке, тада прогутају и семенку које касније избацују са својим изметом. Семенка доспева на земљу и ниче. Птице воле да једу воће. Оне често испљуну семенке, које падну на земљу. Семенке неких врста цвећа и биљака падају на земљу када се махуна сасуши и отвори.

Неке биљке човек гаји и негује. То су култивисане или гајене биљке. Оне успевају на разним местима: у повртњаку (купус, паприка, лук...), у воћњаку (јабуке, крушке, шљиве...), на њиви (пшеница, кукуруз, сунцокрет...). Постоје и самоникле или дивље биљке. Оне расту у шумама (бор, јела, буква...) и на ливадама (нана, кантарион...). Дрвеће у шумама делимо на листопадно и четинарско. На ливадама постоје углавном зељасте биљке-траве.



БИОЛУМИНИСЦЕНЦИЈА - ЖИВОТ У ТАМИ




stene1.jpg djavolja_varos.jpg stene.jpg



Zemlja: Stvaranje planete [Nacionalna Geografija]



ЗЕМЉИШТЕ


Стене јесу тврди делови Земље који трају веома дуго, али нису непроменљиве. Услед деловања ветра, воде (кише), леда и других временских прилика, стене се лагано троше, дробе и распадају. Својим корењем, биљке их даље мрве и уситњују. Од ситних комадића стена, воде и остатака биљака и животиња настаје земљиште.



zemlj.jpg

Разлика у врсти стена и различите климе (временских прилика) стварају различити типови земљишта, који се разликују по плодности. Плодност земљишта зависи од количине хумуса и ваздуха у њему.

Када биљке и животиње које живе у земљишту угину, од њихових остатака настаје тамни, лепљиви хумус. Земљиште које има више хумуса је плодније, јер он упија и задржава воду потребну за раст и развој биљака. У земљишту има ваздуха који је неопходан биљкама. Растреситије земљиште (које има више ваздуха) је зато плодније.

==
Ђубрење земљишта повећава плодност земљишта. Међутим, претерано коришћење вештачког ђубрива уместо природног или органског (стајско ђубриво) доводи до тога да земљиште постаје све сиромашније хранљивим материјама и постепено се претвара у огољену и неплодну земљу.
Биљне штеточине се често уништавају хемикалијама званим пестициди. Ђубрива и пестициди узрокују загађења земљишта и воде, а могу и да униште биљке и нанесу штету животињама. И мале количине хемикалија које остану у биљкама чине их опасним по људе.
Људи се зато све више одлучују за производњу органске хране, у којој се не користе вештачка ђубрива. За ђубрење земљишта користе се компост и природно, стајско ђубриво. Сматра се да је органска храна не само укуснија, већ и здравија.
==

Хумусно земљиште или хумуша црне је боје. Земља хумуша је растресита и погодна за обраду и за гајење жита, воћа и поврћа.

Глинуша је жућкасте боје. Збијена је и тешка за обраду. Погодна је за гајење жита.

Пескуша је врло растресита, јер у себи има доста песка. Сиве је боје. Лако се обрађује и лако пропушта воду. Да би биљке на њој успевале, потребно је доста кише или наводњавање. Такво земљиште често се налази поред река, а на њему се гаји поврће.

Кречуша је земљиште брдовитих крајева.Обично је црвенкасте боје. Та је врста земљишта растресита и лака за обраду. Биљке, нарочито кромпир, малине и винова лоза могу добро да роде ако се такво земљиште ђубри и ако падне довољно кише.

Нека жива бића граде своја склоништа на земљишту, а нека у земљишту.

Биљке из земљишта помоћу корена упијају водуи друге материје.

Људи и животиње хране се тим биљкама.



crnica.jpgglina.jpgkrec.jpgpesak.jpg

iugalj.jpgkopovi_uglja.jpgnalazista_nafte_i_gasa.jpg




duga2.gifrainbowac8.jpgduga1.gif


Bela sunčeva svetlost sastoji se od sedam osnovnih boja: crvene, narandžaste, žute, zelene, plave, tamnoplave i ljubičaste boje. Kada pada kiša, a sija sunce, svaka čestica vode postaje majušna prizma kroz koju se bela sunčeva svetlost prelomi i raspe u osnovne boje. Da bi se ovo desilo, potrebno je da zraci sunca pod određenim uglom padaju na kapljice kiše. Zbog toga se duga ne viđa baš uvek kada istovremeno pada kiša i sija sunce.





dodo.gifdodo1.jpg

Dodo

Dodo je verovatno najpoznatija izumrla ptica. Na osnovu pronađenih ostataka jednog dodoa, pre svega na osnovu njenog DNK uzorka, utvrđeno je tačno mesto ove ptice-neletačice u evolucionoj lestvici, za koju se do sada znalo samo to da je bila prilično krupna i trapava. Pokazalo se da je dodo bio najbliži rod jednoj drugoj, takođe izumrloj ptici - pezophaps solitarius, a da obe ove vrste pripadaju porodici golubova.
Današnji najbliži živi rođak dodoa je nikobarski golub, koji živi na Nikobarskim ostrvima u Bengalskom zalivu i u nekim delovima istočne Azije, odakle su, kako se pretpostavlja, pre otprilike 42 miliona godina dodo i njegov izumrli rođak prvobitno potekli.









НЕШТО ВИШЕ О ВАЗДУХУ


Јачина ветра зависи од брзине кретања ваздуха, која се може измерити (за такво одређивање снаге ветра користи се Бофорова скала). Јачина ветра може се, додуше не тако фино, одредити и преко промена на дрвећу.

Људи су вековима користили снагу ветра за покретање бродова, млевење жита и вађење воде. Данас се снага ветра све више користи за производњу електричне енергије. Ти уређаји имају високе торњеве, на чијем врху се налазе пропелери са дугачким лопатицама. Окрећући се на ветру, оне покрећу генератор који производи струју. За разлику од нафте или гаса, ветар је извор енергије који не може да се потроши, нити доводи до загађења. Зато се енергија ветра некада назива и енергијом будућности.

Урагани су изузетно снажне олује праћене ветровима који доносе праве провале облака. Сакупљају влагу изнад топлих мора и ковитлају се према копну. Такве олује се називају и циклони или тајфуни (на Тихом и Индијском океану). У самом средишту олује („око“ урагана) је релативно мирно, али је непосредно око тог средишта ветар најјачи. Урагански ветрови могу да чупају дрвеће из корена, уништавају куће и у ваздух подижу чамце и аутомобиле. Поред обилних киша, доносе и велику плиму (подизање нивоа мора).

Торнадо је такође изузетно јак ветар, који је мањи, али бржи и снажнији од ургана. Изгледа као огроман ковитлајући левак, који се протеже од олујног облика до површине замље (зато га некада називају и „Пијавица“). У своје усковитлано средиште усисава песак, биљке, чак и људе и животиње, уништавајући све што му се нађе на путу.

НЕШТО ВИШЕ О ВОДИ


Песма Вода (Д. Трифуновић)

Чим је на Земљу вода стигла, почела свуда да се мота,

Прах и пепô на ноге дигла, и најавила биће живота.

Од тада Земљом вода влада, река, језера, мора, баре,

ледена брда, снег и иње, облак и магла у виду паре.

И све то ради и све то служи, човек од воде учи одавно,

да све се креће и све кружи, и ништа није водоравно.

Водом се хлади када је вруће, када је хладно – вода греје,

Вода је спремна на немогуће, а најважније – вода се пије.




Да би се кретала и обављала разне активности, жива бића морају да користе енергију. Енергију делом добијамо из хране коју једемо. Тачно се зна колико енергије из хране треба дневно да добије, на пример, дете вашег узраста. Свака активност троши одређену количину енергије. Зна се, на пример, колико енергије је потребно да бисте своју књигу подигли на одређену висину.

И неживе ствари, попут мотора атомобила или батерије у струјном колу, користе енергију. Мотор користи енергију горива да би покретао аутомобил, а батерија корити електричну енергију да би сијалица светлела.

Највећа количина енергије долази од Сунца, као светлост и топлота. Зелене биљке користе енергију сунчеве светлости да би проозвеле храну. Људи су вековима користили и снагу ветра за покретање бродова, млевење жита и сл. Хидроелектране користе снагу воде да покрену уређаје (генераторе) који производе електричну енергију, неопходну за рад различитих уређаја. Тако енергија непрестано прелази из једног облика у други...

Вода покрива скоро три четвртине површине Земље. Чак 97% светске воде чини вода у океанима. Делови неких океана су стално залеђени, а негде вода мрзне само зими, стварајући ледени покривач дебео и до два метра. Велике ледене масе које прекривају поједине делове Земљине површине називају се глечери. Они представљају остатке леда који је некада прекривао велики део Земље. Ледени брегови су громаде леда које се одвајају од глечера и плове океанима и морима. Само једна деветина леденог брега види се изнад површине воде. Ледени брегови зато су веома опасни за бродове. Један мањи ледени брег изазвао је потапање чувеног прекоокеанског брода Титаник.

zemlja.jpg

Шта садржи вода у природи?

Кишница, на свом путу од облака до земље, „сакупи“ мало прашине и чађи из ваздуха. Док тече преко земљишта или кроз њега, вода раствара различите материје из камења (нпр. кречњачких стена), мењајући свој састав. Када се вода загрева, на дну и по зидовима лонца таложи се исти онај кречњак који је вода „понела са собом“ на путу кроз земљиште. Такве воде се зову тврде воде. У њима сапун тешко пени, па штедљиве домађице за прање рубља радије користе меку воду (попут кишнице) у којој се пена прави лако и са мало сапуна.
Које воде називамо слатким водама?
То су копнене воде које теку (извори, потоци, реке) или стајаће воде (језера ибаре, мочваре). Састав ових вода је такав да оне садрже изузетно мале количине растворених соли, због чега се и називају слатким водама.

Снег пада када је температура тако ниска, да се вода која испарава замрзне. Постоји на хиљаде различитих облика снежних пахуља, али све су сићушни, шестоугаони ледени кристали. Снег се може задржати недељама, а слагањем нових слојева снега стварају се високи снежни наноси. На високим планинама или у хладним поларним областима снег се често не топи ни у летњим периодима.


Мраз се јавља када температура ваздуха падне испод тачке замрзавања воде (0 степени Целзијусове скале). Када су јутра веома хладна, водена пара из ваздуха замрзне се на биљакама и предметима. Трава, дрвеће и кола прекривени су белим слојем (иње или слана), па изгледају као да су посути шећером, а на прозорима су добро познате ледене шаре. Мраз може да нанесе штету биљкама, посебно младицама и пупољцима. Вода у биљкама се заледи, па се оне не могу одржати у животу. Исто тако, мраз може спречити крв да допре до делова лица и тела који су изложени хладноћи (нос, прсти и стопала). Зато се зими треба добро утоплити, а ове делове обавезно покрити.


Магла изгледа као облак који се спустио на површину земље. Све около је влажно, и видно поље је ограничено. Ваздух садржи водену пару која се може видети на замагљеним прозорима или изнад лонца у коме се кува ручак. Када се оваква водена пара охлади она се се претвара у ситне капи воде и ствара маглу. У зору и рано јутро када су температуре најниже, земља је најхладнија долази до претварања водене паре у маглу. Ако дува ветар он ће распршити капи воде тако да су на ветровитим местима магле ретке и краткотрајне. Када изађе Сунце земља се загрева и водена пара поново прелази у водену пару. У градовима магле се мешају са разним загађивачима ваздуха и тако се ствара смог који се састоји пола од магле а пола од дима.


Шта садржи вода у природи? Кишница, на свом путу од облака до земље, „сакупи“ мало прашине и чађи из ваздуха. Док тече преко земљишта или кроз њега, вода раствара различите материје из камења (нпр. кречњачких стена), мењајући свој састав. Када се вода загрева, на дну и по зидовима лонца таложи се исти онај кречњак који је вода „понела са собом“ на путу кроз земљиште. Такве воде се зову тврде воде. У њима сапун тешко пени, па штедљиве домађице за прање рубља радије користе меку воду (попут кишнице) у којој се пена прави лако и са мало сапуна.

Лед може да се јави у различитим облицима као што су: снег, леденице, град, замрзнуте барице,глечери, санте или коцкице леда. Све су то кристали леда који су међусобно повезани у веће ледене блокове. Под микроскопом се види да су снежне пахуљице састављене од мноштва шестокраких кристала, налик на звезду.Када се вода замрзава и претвара у лед, она се шири (добија већу запремину). У планинским пределима, киша се задржава у пукотинама стена. Када се та вода смрзне, њено ширење може

изазвати и пуцање стене. Замрзнута вода зими може да доведе до пуцања водоводних цеви или оштећења мотора аутомобила. Зато возачи зими у мотор сипају антифриз – средство против замрзавања.




Како да воду штедимо, а не останемо жедни?!


Ако заврнемо само једну чесму која капље, за један сат уштедећемо три литра воде, која би, неискоришћена, завршила у канализацији. То је око 72 литра на дан (пун бојлер) или 232 литара месечно!
Ако купање у кади заменимо туширањем, уштедећемо најмање 100 литара воде!
Ако затворимо чесму док перемо зубе и за испирање користимо чашу са водом, уштдећемо 15 литара воде.
Поправљањем само једног неисправног водокотлића (из кога непотребно цури вода) сачуваћемо, за једен дан, отприлике ону количину воде која је потребна четворочланој породици! Слично је и са поправљањем оштећених инсталација, јер чак и неприметне рупице на цевима такође расипају воду.
Ако славину не држимо отвореном све време док перемо судове, уштедећемо око 80 литара воде. Машину за прање судова увек треба напунити, јер ће ако је полупразна опрати половину судова, а потрошити исту количину воде (и струје) као пуна.
Воду ћемо уштедети и ако башту заливамо из кофе, уместо из црева. Биљке треба заливати увече, јер оне тада боље искористе воду (мање је испаравање).
Прање аутомобила водом из црева однесе у неповрат чак 600 литара воде. Ништа лошије нећемо опрати ауто ако га перемо водом из кофе, а потрошићемо само 30 – 50 литара воде (можда и мање).






==|| Вода је друштвено богатство и сви имамо ПРАВО да је користимо али и ОБАВЕЗУ да је штитимо и унапређујемо. Од посебног је значаја пречишћавање воде. Све је већи број насеља који има проблеме у водоснабдевању. Уколлико је после прве употребе вода чистија, утолико се користити лакше други и савки наредни пут. Пречишћавање је лакше.
На неким изворима вода има вишу температуру од уобичајене или већу количину растворених материја. Овакве воде се називају минералне или термалне. Такве воде имају лековита својства. На таквим местима се развијау здравствена лечилишта – бање. Поред оваквих извора се граде објекти за купање и пријатан боравак. Поред тога што се користе за лечење, воде са термалних извора се користе за загревање стамбених зграда као и стаклених башата у којима се пољопривредне културе, воће и поврће, могу узгајати током целе године. Термална вода се такође може користити и за добијање електричне енергије.


ПОГЛЕДАЈТЕ НЕШТО ВИШЕ О ВОДИ У ПРИРОДИ







ПРОЧИТАЈ НЕШТО ЗАНИМЉИВО И НАУЧИ:



Материјали – својства и употреба


Дрво је материјал који се добија од стабала дрвећа и жбунова. Људи га користе за израду намештаја, музичких инструмената, чамаца и разних других предмета, као и за градњу. Дрво је јако и издржљиво, али се лако сече, дуби и обликује. Дебла дрвета се у стругарама секу на даске, које се морају добро осушити пре употребе, да се не би савијале или скупљале. Дрво које остане као отпад, претвара се у иверицу, која се често користи у изради намештаја.



Папир се прави од дрвета. Дебла меког дрвета (четинара) и дебла лошијег квалитета, претварају се у дрвену пулпу. То су уситњени комадићи дрвета којима се додаје вода. У машинама за проиводњу папира, пулпа се пере, ситни, цеди, пресује и суши – да би из ње на крају изашла огромна ролна папира. Папир се користи не само за израду књига и свезака, већ и различитих врста амбалаже.



Метали су чврсти материјали (осим живе, која је течна). Већина метала налази се у земљи у облику руда – стена богатих одређеном врстом метала. Већина метала је врло јака и издржљива. Најчешће коришћен метал је гвожђе (и то у виду челика). Он се користи за израду многих предмета „од игле до локомотиве“. Метали могу да се обликују на разне начине: могу се ковати (обликовати чекићем или савијањем); загрејани се могу вајати у танке плоче, а растопљен метал може да се сипа у калупе (лије).



Гума може бити природна и вештачка. Природна гума се прави од течности млечно беле боје зване латекс, која се добија из стабла каучуковог дрвета. Ова течност се згусне, формира у пљоснате табле и суши, а затим шаље у фабрику на прераду. Вештачка гума се прави од нафте. Најважније својство гуме је еластичност. Више од половине укупно произведене гуме користи се за прављење аутомобилских гума. Осим тога, од ње се праве баштенска црева, цеви, ластиш, гумени поклопци, лопте, итд.



Стакло је чврст и тврд материјал који се користи за израду прозорских окана, чаша, посуђа, украса и многих других предмета. Специјалне врсте стакла користе се при изради телескопа, сочива и огледала. Стакло се прави од мешавине песка, воде, кречњака и пепела соде. Ова мешавина се загрева у посебним пећима, на веома високим температурама. Истопљено стакло се затим хлади, сипа у калупе или развија у равне табле.



Порекло материјала
(заокружите тачан одговор) :
а) природан б) вештачки
в) природан или вештачки
Особине материјала
(подвуците тачне одговоре)
тврд – мек
крут – савитљив
растегљив – није растегљив
еластичан – није еластичан
платичан – није пластичан
топи се – сагорева
добро проводи топлоту – слабо проводи топлоту
проводи струју – не проводи струју
Предмети направљени од тог материјала
(упишите одговоре)

Начини обраде материјала
(подвуците тачне одговоре)
резање, лепљење, сечење, ковање, печење, бушење, стругање, тестерисање, брушење, прошивање, ломљење, гњечење, турпијање, глачање, пресовање,
обликовање у калупима


ЈУТА је биљно влакно које је најјевтиније и највише коришћено. Потиче из Индије. Добија се од биљака које имају праве стабљике, немају гране, дуге су метар и по до четири и по метара. Лишће им је дугуљасто, танко и тестерастих ивица а цветови су бледо жуте боје. Жетва јуте се обавља у лето или рану јесен када се стабљике чупају из земље, чисте од лишћа, везују у снопове и потапају у млаку воду бара и потока. Тако потопљене остају неколико дана, до месец дана. То им је потребно да би се кора на стабљикама омекшала. Затим се јута вади из воде, кора се гули са стабљика, па се влакно чисти и излаже сунцу да се осуши. Влакана јуте се везују у бале и шаљу се у центре где се плету у конопце или грубу тканину која се употребљава у изради прекривача, врећа за тапацирање, за тепихе или завесе. Од јуте се прави разноврсна амбалажа за робу која се шаље широм света. Јута се користи као материјал за изолацију у електричним кабловима. У земљама Јужне Америке од јуте се праве ђонови за ципеле.




ПЛУТА је спољна кора једне врсте храста-плуташа.Да би се кора могла скидати са дрвета оно мора да буде старо двадесет година. А онда, након девет година, кора се може поново скидати. Кора се скида у јулу и августу, када се при дну стабла и при врху, одмах испод првих грана, зареже круг. Просечно дрво може дати по 25 килограма плуте. То скидање дрвету као да прија. После скидања, плута се оставља неко време да одстоји, а потом се кува, како би омекшала и да би из ње изашле киселине. После кувања плута се суши. Од комада плуте се праве запушачи за боце и појасеве за спасавање. Плута која се употребљава у изради обуће, за облагање цеви, предходно се меље а затим спаја помоћу других материјала. Пошто је плута лош проводник топлоте често се користи за за изолацију великих хладњача, фрижидера и уређаја за климатизацију. Просторије у болницама и студија у радио-станицама, такође се облажу плутом, како би се изоловале од спољашње буке.



ЖИЦА је матал развучен у дугу савитљиву нит. Може се напарвити од метала који се могу развлачити. Главни метали који се употребљавају за прављење жице јесу: челик, бакар, алуминијум и олово. Постоји око 12 000 различитих врста и величина жице која се користи за око 160 000 различитих намена. У најранијим временима људи су правили жицу тако што су тањили комаде бронзе, бакра, злата или сребра све док не добију дугачке, танке и обле нити. Данас постоји машина која извлачи жицу. Метал који је у облику полуге провлачи се кроз читав низ округлих отвора из којих излазе жице. Сваки отвор у низу је мањи од предходног, и док жица пролази кроз њих она постаје све мања у пречнику и уједно све дужа. Када извлачимо жицу из метала она постаје крта због растезања. Метал пуца, уколико га истежемо. Да би жица постала мање крта, ставља се у пећ за грејање. Највише се производи челична жица која се употребљава за прављење ограда, заштитних мрежа против инсеката, бодљикаве жице, ланаца, челичне ужади, ексера, клинова, опруга, навртки, завртки, чиода, игала, катанаца, жица на музичким инструментима...


ПОРЦЕЛАН је најфинији и најскупљи облик керамике, грнчарије. Особине порцелана су крхкост, велика чврстоћа, а изнад свега – прозирност. Ако неки комад порцелана у неком делу није прозиран, значи да није порцелан. Реч порцелан потиче од италијанске речи која у преводу означава неку врсту шкољке. Кинези су први народ који је препознао минерале који су саствни делови порцулана. Ту тајну су чували много година. Тако је најпознатији поцелан из 15. века из доба кинеске владарске династије Минг.

ВИТРАЖ је украс од стакла у боји, најчешћи на прозорима цркава. Уметници који праве витраже служе се стаклом, оловом и светлошћу. Прво испланира прозор цртајући детаљну шему на стаклу. Онда се прави мрежа металних рамова савијањем жице у које ће се углављивати одговарајући делови стакла. Рамови се затим залеме и могуће пукотине испуне цементом. Тако припремљени витраж се поставља у прозорски рам. За вернике који у прошлости нису били писмени витражи су представљали књиге које су им причале приче.

МОЗАИК се прави од великог броја ситних комада чврстог материјала спојених тако да чине шару или слику. Делићи стакла, опеке или камена цементом или неким другим везивом се причврсте за неку глатку површину. Тако се добије издржива и водоотпорна површина за украшавање зграда. Уметници који се баве мозаиком раде с керамиком, пластиком, металима и минералима како би украсили унутрашње и спољашње зидове зграда.


Модерни аутомобили се праве од различитих материјала како би издржали топлоту и напрезање. Ветробрани су направљени од слојева стакла и лепка како се не би расуло по путницима уколико стакло пукне. Пресвлаке за седишта су напраљене од коже која је удобна и мекана, лако се кроји и шије. Шкољка аутомобила је направљена од челика како би што мање рђала. Точкови су напраљени од гуме како би добро налезали на површину пута. Браник, одбојници су направљени од пенасте пластике како би смањили озбиљност повреда приликом судара.





18.01.2012. - ПОСЛЕ ЕЛЕКТРИЦИТЕТА,ЕЛЕКТРИЧНЕ СТРУЈЕ И РАЗНОВРСНОСТИ МАТЕРИЈАЛА СЛЕДИ ПРОВЕРА ЗНАЊА.


Електрицитет
Бенџамин Френклин

Шта је електрицитет?

Електрицитет је појава коју су људи пручили и применили за проналазак електричних апарата.

Који је најјачи природни извор електрицитета?

Најјачи природни извор електрицитета је муња (гром).

Који материјали су добри проводници струје, акоји нису?

Добри проводници струје су: метали и вода. Лоши проводници су предмети од дрвета, пластике и гуме.

Шта све чини струјно коло?

Струјно коло чини: извор струје (батерија), проводник (метана жица) и потрошач (сијалица).


УПОЗОРЕЊЕ:

ОВО СУ ЛИНКОВИ КА СНИМЦИМА НА YOUTUBE! УЧЕНИЦИ ФИЛМОВЕ ТРЕБА ДА ГЛЕДАЈУ ИСКЉУЧИВО ПОД НАДЗОРОМ РОДИТЕЉА, ЗБОГ СНИМАКА КОЈE СЕРВИС НАКОН ГЛЕДАЊА САМ ПРЕДЛАЖЕ, А ЧИЈИ САДРЖАЈИ МОГУ БИТИ НЕПРИМЕРЕНИ ДЕЦИ!

ПОГЛЕДАЈ ОВУ ПРЕЗЕНТАЦИЈУ


http://www.authorstream.com/Presentation/MaijanaVeljic-354967-elektricitet-education-ppt-powerpoint/



ПОКУШАЈ ДА ПРОНАЂЕШ СВА БРДА КОЈА СЕ НАЛАЗЕ У НАШОЈ НАЈБЛИЖОЈ ОКОЛИНИ.

НАБРОЈ ИХ И ПРОНАЂИ НЕКУ ЗАНИМЉИВОСТ О ЊИМА ИЛИ ЊИХОВОМ НАЗИВУ.

ПЕТЛОВО БРДО - НАЗИВ ПОТИЧЕ ИЗ ТУРСКОГ ДОБА.КАДА СУ НЕКАДА ПРОЛАЗИЛИ РАНО ТИМ ПРЕДЕЛОМ НАЈВИШЕ СУ СЕ ЧУЛИ ПЕТЛОВИ,ПА
СУ ТО БРДО НАЗВАЛИ - ПЕТЛОВО БРДО.





Часовници кроз историју

Пре појаве часовника, људи су мерили протицање времена на различите начине. Најгрубљи начин мерења заснивао се на смењивању обданице и ноћи, односно различитих годишњих доба. Година је означавала време између два лета, а дан време између два изласка сунца. Други начин мерења био је бележење јављања младог Месеца, које се догађало у редовним размацима од око 28 дана.
http://www.znanje.org/i/i25/05iv05/05iv0531/slike/meseceve_mene.jpg
Људи су почели да рачунају сате тако што су везивали чворове на конопцу које би затим запалили. Био је потребан један сат да канап изгори од једног до другог чвора. На сличан начин користиле су се и свеће са обележеним подеоцима – требало је пола сата да сагори један подеок. Ако би запалили свећу-сат у девет часова, колико би сати било када сагоре два подеока?
Сунчани сат је настао када су се људи сетили да забоду штап у земљу, забележе где пада сенка сунца и по томе одреде доба дана. Кретањем сунца на небу, сенка се померала (као казаљка), а камење на које је сенка падала служило је уместо бројева. Невоља је била у томе што се сунчани сат није могао користити ноћу, нити када је време било облачно.
http://farm2.static.flickr.com/1160/533780860_16a4948052.jpg?v=0
Стари Египћани пронашли су начин за мерење времена ноћу. То је био водени сат, у коме се се ниво воде у посуди постепено смањивао (услед равномерног цурења воде кроз једну рупицу), што се могло пратити на обележеној скали (која је имала улогу сличну бројчанику). Тако се знало колико је времена протекло од тренутка када је посуда била пуна, до тренутка када је испражњена.
http://www.ekapija.com/dokumenti/KLEPSIDRA.jpg
У потрази за што прецизнијим мерењем времена направљен је и пешчани сат. Две стаклене посуде биле су спојене уским „вратом“, а једна од њих испуњена песком. Време се мерило протицањем песка из једне посуде у другу. Већина сатова садржавала је једночасовну меру песка.
http://www.ekapija.com/dokumenti/pescani-sat_220108.jpg
Не зна се тачно када је и где направљен први механички часовник. Ови часовници првобитно су се налазили на звоницима цркава. Рад часовника почивао је на окретању точкова који су померали казаљке. Касније су уведене опруге, а затим и висак који је контролисао кретање казаљки, доприносећи тачности. (зидни, ручни, стони...)
http://clockhistory.com/westclox/products/ben/clock-of-tomorrow/images/c-of-tom-w-lg.jpg
http://imgarm.yoox.biz/50/50014791HP_zm2_fr.png
http://www.skopje.gov.mk/images/Image/casovnici%20004(1).jpg
http://hosting02.imagecross.com/image-hosting-04/28121a-2d.JPG

Година заправо траје 365 дана, 5 сати 48 минута и 46 секунди. Ако би би календар сваке године имао 365 дана, после 730 година, Нова година би падала усред лета. Зато сваке четврте (преступне) године фебруар добије 29. дан (5 сати, 48 минута и 46 секунди чини скоро 6 сати – пута 4 је 24 сата, дакле један дан). Занимљива прича о пореклу и значењу назива месеца у години.

Месец јануар добио је име по римском богу Јанусу, богу свих почетака, пролаза, капија и кућних врата, који је сматран чуварем света и Космоса. Наш народ називао га је – ледени.

По старом римском календару, фебруар је био једанаести месец у години. Римљани су га проводили ишчекујући Нову годину. Приређивали су церемоније за пречишћавање духа, па фебруар на латинском значи „прочишћавање“. У нашем народу називан је – водени.

Месец март добио је име по богу Марсу, који је био бог рата, али и чувар вегетације, земљорадње и сточарства. У Старом Риму, рано пролеће је било време за почетак послова, како на бојном тако и на житном пољу. Наш народ називао је овај месец – пролећни.

По неким схватањима, април је добио име по латинском глаголу areirе, што значи отворити – у априлу се отварају пупољци. У нашем народу овај месец се звао – лисни.

Према једном схватању, мај је добио име по мало познатој римској богињи природе Маји. По другом схватању, његово име потиче од латинске речи majores, што значи старци, јер су стари људи овог месеца били нарочито поштовани у Старом Риму. Наш народ је овај месец називао – цветни.

Име месеца јуна највероватније потиче од Јуноне, римске богиње порођаја и заштитнице брака. Због тога се сматрало да је јун најпогоднији месец за обављање венчања. У Старом Риму, током јуна је била нарочито уважавана млађа генерација – juniores. У нашем народу овај месец се називао – сенски.

По старом римском календару, јул је био пети месец и звао се quintilis, што на латинском значи пет. Касније је променио име у јули, у част Јулија Цезара, који се родио у овом месецу. Наш народ за њега је користио имена: житни, жарки или жетвени.

Август је име добио по римском имперетору Августу. Пошто је август тада имао 30 дана, фебруару је одузет 29. дан и додат августу као 31. И то – зато да Августов месец не би био краћи од Цезаревог!

Септембар је по староримском календару био седми месец у години, па је име добио по латинској речи septem, што у преводу значи седам. Овај месец у нешем народу називали су гроздобер и вински.

Октобар је био осми месец по староримском календару, па је добио име по латинској речи octo, што значи осам. Наш народ овај месец је звао – кишни.

Новембар је био девети месец по староримском календару, па је добио име по латинској речи novem, што значи девет. Ми смо га називали – маглени.

Децембар је био десети месец по староримском календару, па је добио име по латинској речи decem што значи десет. Наш народ за њега је користио имена снежни и студени.